│ Datum kreiranja: 06. jul 2020. godine│

U kadgodašnje vrime, kad su mašine bile samo u domenu naučne fantastike, svaki poso bio je teži neg što je danas, a razlog je jasan – sve se radilo ručno.

Da se razumimo, bilo je svake godine teški i manje teški poslova, al nije bilo važnijeg od risa. Kad je kruv za cilu godinu bio pripravljen, onda se lakše mogo čekat sutrašnji dan. Danas se ris ne radi više ručno, traktori i kombajni su odavno priuzeli vodeću ulogu u obradi zemlje i ubiranju plodova, al je kruv i dalje na prvom mistu. No, ono što je kadgod bilo ne smi bit zaboravljeno, ako ne zbog drugog, onda u čast naši pridaka koji su dolaskom na ove prostore prija više od tri vika nepristupačni, često i močvarni i zakorovljen prostor, pritvorili u ono što danas zovemo pitomom i blagorodnom ravnicom. Med onima koji s posebnom pažnjom čuvaje sićanje nastare običaje su svakako Bunjevci, a Dužijanca – zafala Bogu za novo zrno života pridstavlja jedan od najbitniji.

U sklopu obilužavanja nacionalnog praznika Bunjevaca „Dana Dužijance” u Bajmoku su prve subote jula, u organizaciji Bunjevačkog kulturnog centra „Bajmok”, pokazali kako se ris kadgod radio.

– Radimo ris kako je to kadgod bilo, naravno, ne radimo na ciloj njivi, već na jednom dilu, koliko je dosta da se prikaže i dokumentuje svaki korak u ovom važnom poslu. Ris počima dogovorom gazde i risara, odnosno bandaša i bandašice. Cina za poso nije bila u novcima, neg u žitu, jel su i risari imali namiru za svoju familiju pripravit kruv. Pokazali smo kako se pripravljaje kose, kako se iđe na njivu, šta se nosi, kako se kosi, kako se kupi žito, kako se veže nuz ranije pripravljena uža, dije u krstine, posli nosi na salaš, dije u kamare, čekajuć da dođe vršalica. Kad bi poso na njivi bio gotov, risarska banda bi se vratila na salaš, tu ji čekaje gazda i gazdarica, slidi pripovidanje o urađenom poslu, kvalitetu i prinosu žita, a potom bi uslidila užna. Okončanjom risa i dužijancom je i okončan jedan važan dio posla u pripravljanju žita za kruv – divani Branko Pokornić iz BKC „Bajmok”.

Ove godine košenje žita pokazala su tri kosca. Bandaš, prvi med njima, bio je najiskusniji Stipan Budimčević. Posli obavljenog posla, uslidio je izvištaj.

– Ris je bio zdravo dobar, lipo se kosilo. Poslužilo nas je i vrime, oblaci su sakrili sunce, pa nije bilo zdravo vruće, žito je bilo taman kako triba, ni zdravo mokro ni zdravo suvo. Nije ovo lak poso, pogotovo kad se kosi cio dan, al kad je sve ovako dobro, onda je lakše – ispripovido je Budimčević, gost iz Lemeša, a potom je nastavio divan o žutom blagu svakog salaša:

– Posli risa u vršenja žita, zrno se nosi u mlin, te se dobija brašno za cilogodišnji kruv. To je dugotrajan i težak poso, naravno, ima i teži, al je košenje žita i pripravljanje kruva najveći i najbitniji poso.

Budimčević svoje znanje ne krije, već je rad dilit ga i s drugima, pa je dio tajni košenja podilio s mladim Andrijom Gabrićom.

– Bilo je tu dice, mladi momaka kojima sam pokazo kako se kosi žito, dok su cure rukovetale, pravile snopove, vezivale. Važno je dici i mladima prinet znanje, kako bi ga oni mogli prinet novim naraštajima. Nuz mene su bila i dica iz Lemeša, jel u okviru „Bunjevačke dužijance” u Lemešu imamo niz radionica, prikupljamo slamu za rad, pletemo vince, krunu, a sve se završava dužijancom!

Nuz glavnog risara bila je i iskusna risaruša. A kaki je poso na njivi za vrime risa vrlo dobro zna Marija Bošnjak. Za svaki poso triba i energije, pa su risari ili jaku ranu.

– Ujtru se rano ustajalo, pa su se plela uža dok je žito još vlažno. Počelo bi se zatim i kosit, a posli bi stizo ručak. Bila je to jaka rana, kako smo i pokazali, slanina, kiselna, domaći kruv, luk, ko je već šta imo. moralo je tako, jel je i poso bio težak. Nije se išlo s njive na ručak, neg se donosilo. Posli nove ture posla, slidila je užna, koja je ponovo bila jača, a najčešće je to bio kaki paprikaš, el tarana s divenicom.

Kata Kumer je izdivanila kako se formiraje krstine, da doli iđe  snop koji se zove „kurjak“, a da se krstina završava s „popom“.

– Krstine se potom tovare na seljačka kola i nose s njive da ne pokisnu. Posli se pokošeno žito sadije u kamaru i čeka se mašina vršalica.

Rukovetala je ove godine prvi put i Emina Mihaljević. Bilo joj je lipo, kaže, bit dio ekipe koja se trudi sačuvat stare običaje. A pomenuti Andrija Gabrić na kraju sumira svoje utiske s prvog risa. Kako je i dalje učenik osnovne škule, pravo je to vrime da nauči štogod više o tradiciji bunjevačkog naroda, al i vrimenu koje je iza nas.

– Vidio sam od tate kako se kosi, sviđalo mi se i probo sam. Nisam još, naravno, naučio pravo kosit, al ima vrimena. Ovako, na prvi pogled, čini se kako nije teško kosit, al je i to poso koji triba znat, tako da imam još tušta naučit!

Naučiće Andrija, sigurni smo u to, jel mu je imo ko pokazat, a ako i on pokaže generaciji koja dođe iza njega, sićanje na tradiciju našeg naroda ostaće živo.